205

KATEGORIJE

Prazna slama

[def.] Mnogo reči ni oko čega, prazna priča, opšta priča. Uopšteni govor umanjuje razumljivost ili čini izjavu višesmislenom. Na primer, više od autonomije, manje od nezavisnosti nije ni autonomija ni nezavisnost, a šta je - ne zna se zasigurno. Osim toga, mlaćenje prazne slame često uključuje upotrebu velikih i teško razumljivih reči. Osnovna ideja je da se zvuči pametno, a ne da se nužno pametno i govori. Velike reči koje dobro zvuče ostavljaju jak utisak na publiku i pogodne su kada se želi izbeći davanje odgovora ili izražavanje stava u vezi sa konkretnom temom ili pitanjem. Gomilanje ispraznih fraza tako popunjava prazninu u sadržaju poruke.

Suštinski ovaj rečnik otvara agendu koja će dovesti do konsenzusa u modusu strategija koje unapređuju kvalitet poštovanja zakona i konačno ćemo imati sa čim da izađemo na evropsko i svetsko tržište.

U kampanju idem s idejom o poslu koji treba da uradimo, pa da taj posao bude deo našeg života
Rešenje za Kosovo je da dobijemo najviše što možemo, a izgubimo najmanje što moramo
Pitanje Kosova ćemo rešiti kreativno

Muke po mučeniku

[def.] Stavljanjem sebe ili grupe kojoj se pripada u položaj žrtve, govorniku ili celoj grupi pripisuje se ne samo iskustvo stradanja, već i moralna ispravnost. Istovremeno se izazivaju sažaljenje, empatija, ali i osećanje ugroženosti, čime se uspešno zamagljuje racionalno rasuđivanje. U svojoj najekstremnijoj formi mučeništvo može da posluži za opravdavanje nasilja, koje se na taj način doživljava samo kao iskupljenje za prethodna stradanja.
Osim položaja žrtve, mučeništvo se može odnositi i na život i stradanje mučenika. Etika mučeništva se zasniva na ovozemaljskom stradanju koje je izvor moralne ispravnosti i nadmoći. Često nije ni važno šta je izrečeno, jer govornik u stvari kaže: ja sam mučenik i zato sam u pravu. Kada se kombinuje sa pripadanjem grupi, mučeništvo razvija osećanje moralne ispravnosti kod svakog pojedinačnog pripadnika grupe, iz čega ova strategija crpi mnogo od svoje moći.

Toliko nas napadaju i maltretiraju zbog ovog rečnika. Dušmani! Istrajaćemo, jer znamo da su naše muke spas javnog diskursa u Srbiji. 

Koliko god da se trudimo Evropa nikad neće biti zadovoljna
Branili smo Evropu od turske invazije
NATO bombardovanje jednako je holokaustu

Dvostruki aršini

[def.] Pristrasnost, nedoslednost. Dvostruki standardi se koriste kada je potrebno opravdati odstupanje od sopstvenih političkih pozicija, ili od opšte prihvaćenih pravila igre. U praksi to znači da se pravila odnose na sve igrače, osim na one za koje govornik odluči da se izuzimaju od pravila (najčešće su to pripadnici grupe kojoj sam govornik pripada). Na primer, kada moj protivnik ne govori istinu, on onda laže, a ako se to desi meni ili nekom mom, onda sam se zbunio. Vodeći se idejom da ono što važi za sve ne važi za jednog i ono što važi uvek ne važi sada, povlašćeni tretman uvek dobija grupa bliska govorniku. Dvostruki aršini se mogu prepoznati ako pratimo šta jedan govornik izjavljuje u različitim situacijama, ali se može desiti da izađu na videlo i u jednoj istoj rečenici, pri čemu očigledno dolazi do diskriminacije. Sve su životinje jednake, ali neke životinje su jednakije od drugih.

Sve demagoške izjave autora ovog teksta su dobronamerne i u stvari nisu baš prava demagogija, te im nećemo uzeti za zlo.

Narod treba da se pita, ali odmah sad, pa najranije za deset godina ponovo
I'm not racist
Nikada ne bih to uradio jer je to izdaja

Drekavci i baba roge

[def.] Kada se čovek plaši, spreman je da učini mnogo više nego inače, pa čak i ono što bi mu u drugoj situaciji bilo neprihvatljivo. Strah onemogućava racionalno promišljanje stvari i potiskuje u drugi plan ostale emocije. Zbog ovih osobina, zastrašivanje se često koristi u populističkom govoru. Publika se može plašiti nemaštinom, ropstvom, pa čak i smrću i nestankom. Poseban oblik ima kada se koristi za zastrašivanje cele grupacije, pri čemu dobija oblik ksenofobije, netolerancije i radikalnog tradicionalizma.
Zastrašivanje često ima i oblik apokaliptičnosti (Kraj je blizu!) čime se pojačava strah i ističe neophodnost prihvatanja ponuđenih rešenja u što je moguće kraćem roku. Zastrašivanje se neretko nalazi i u obliku logičke greške „daš mu prst, ode ruka”, čime se sugeriše da će se pristajanjem na nešto zapravo pristati i na mnogo gore stvari.

Ako ne počnete da ostavljate pohvalne komentare, poslaće nas u zatvor, nestaće kritička svest i zavladaće mrak neznanja. 

Ne dao vam bog da odem s vlasti
Odbijanje sporazuma bi završilo kosovskom “Olujom”
Strah i paranoja u Srbiji

Pošalica sa podvriskivanjem

[def.] Uvreženo je mišljenje da je elita grupa odrođenih, umišljenih, nenarodnih elemenata, čiji su interesi suprotstavljeni interesima „običnog čoveka”. Tu su, naravno, političari koji su zaposeli društvo i rade samo u svoju korist, i intelektualci i stručnjaci koji misle da su mnogo bolji od običnog čoveka. Bogatstvo i druge privilegije koje su ostatku društva nedostupne čine da elita i narod žive u odvojenim stvarnostima, pa je neophodno da neko premosti taj društveni rascep i da progovori u ime naroda. I tu na scenu stupa naš populista. Iako i sam deo elite, on pokušava da se predstavlja kao prosečan građanin. Voli sve što vole mladi, iste muke ga muče, rado se hvata u kolo, peče rakiju i rado proziva one druge kako su intelektualci, lenjivci, nenarodni elementi i sl. Ima za cilj da ga lakše prihvataju, da postane jedan od mnogih, a samim tim i pravi predstavnik naroda. Obratiti pažnju na one koji se premnogo pozivaju na običan narod/građane, koriste mnogo poslovica, javno jedu pečenje, idu na svadbe, itd.

Autori rečnika demagogije smatraju da su bolji od običnog, malog čoveka. Misle da im to što su završili strane škole daje pravo da se podsmevaju onima koji rade u interesu naroda.

Postaćemo najbolji ako se osvrnemo na svoje seljačko poreklo
Javnost ne treba da se meša u pregovore između Beograda i Srba sa severa Kosova
Čuvamo narod od banaka i kreditora

Zemlja snova

[def.] Nerealna obećanja i ulepšavanje stvarnosti su u populističkom govoru neizostavni. U zemlji snova nema loših vesti, a rado se izbegavaju i bilo kakve „teške teme”. Kada pobeđuje nacionalni tim - pobeđuju svi pripadnici nacije. Uspeh u ime kolektiva postaje razlog za ponos pojedinaca i način da se zaborave svakodnevni problemi. Pozitivan, nasmejan i optimističan govornik kod publike budi nadu. Usput, to može da bude zgodna prilika da se istakne i sopstveni doprinos u izgradnji bolje budućnosti. Govorom o zemlji snova zloupotrebljava se ljudska sklonost ka maštanju i obećava se svašta: od seoskog puta preko buma u oblasti lekovitog bilja, pa do švedskog standarda. Bilo da se govori o sadašnjosti ili budućnosti, tamo su kuće od čokolade... Delotvornost ove strategije se krije i u činjenici da se nerealna obećanja najčešće ne obrazlažu, već jednostavno iznose. Dok se ljudi nadaju da će obećanja biti ispunjena za njihovog života, demagog se nada da će se ona što pre zaboraviti.

Ako ostavite 11 komentara na ovom sajtu i budemo najposećeniji sajt u Srbiji, svi redovni posetioci dobiće bespovratni kredit za pokretanje sopstvenog rečnika.

Od 1972. sanjam brodove na Moravi
Sandžak je srce Srbije
Obećanja, što si davaoooo miii

Pobrkani lončići

[def.] Demagog svesno koristi različite govorničke veštine i logičke manipulacije kako bi publiku doveo u zabludu. On često poseže za logičkim greškama kod kojih ne postoji očigledna veza između iznetih dokaza i zaključka. Ako dokazujemo da je neko dobar poljoprivrednik, a potom zaključimo da je on dobar vođa, pravimo grešku ne sledi, jer to što je neko dobar u jednoj stvari ne znači da će biti dobar i u drugoj. Dakle, izneti argumenti nisu relevantni za temu rasprave. Sama argumentacija često ima oblik nizanja različitih tvrdnji i činjenica, iza čega dolazi kratak i brz zaključak, i to bez objašnjenja veze između tvrdnje i zaključka. Druga česta taktika demagoga je izbegavanje zadate teze i konstruisanje nove, srodne teze iz koje se onda lakše izvode željeni zaključci (postupak poznat kao zamena teza).

Ako čitaš ovaj rečnik znaćeš sve o populizmu i demagogiji.

Profesori časte studente oslobađanjem od školarine
Ne treba da napadamo navijače iz Hrvatske, jer mi nismo kao Hrvati
Jednom suficit – nikad deficit

Dobro je poznato

[def.] Predstavljanje sopstvene pozicije kao pozicije “zdravog razuma” ili “nauke” jeste pokušaj da se ono što se saopštava predstavi kao neupitna istina. Ovaj postupak je često praćen nizom logičkih i retoričkih grešaka kojima se problematičan stav pokušava obući u ruho opšte poznate ili čak očigledne istine. Cilj je izbeći bilo kakvu sumnju u iznesene tvrdnje i zaobići zahtev da se bilo šta dokazuje. Dalja rasprava se proglašava glupom i nepotrebnom. Oslanjanje na narodne mudrosti je često. Ključne reči: dobro je poznato, svi dobro znamo, da li ste ikada videli, naučno je dokazano, svuda u normalnom svetu, istraživanja pokazuju, itd.

Svi dobro znaju da je Popul(ar)istički rečnik demagogije jedan od najposećenijih sajtova.

Prođi sa mnom kroz crveno
Svi znamo šta oni nameravaju, ali neće im to poći za rukom
Rambo Lazanski

Il' si voda il' si vino

[def.] Lažna dilema predstavlja posmatranje sveta kao crno-belog. Svako odlučivanje postaje ili-ili dilema, bez obzira što u stvarnom životu najčešće postoji više izbora. Na primer, kada se maturantu kaže: ili ćeš upisati pravo, ili ekonomiju, nije baš da mu je ostavljen izbor da, na primer, upiše medicinu. Kada se odluka svede na dva izbora, dalja rasprava se onemogućava i ostavlja se sasvim sužen prostor za opredeljivanje. Postavka sveta je crno-bela, pa ni u procesu političkog odlučivanja nema nijansi. Demagozi ne štede lepe reči o sebi, onome što predlažu i onome što rade i time žele da se pokažu i kao (jedini) pravi izbor za ono što društvu treba. A kako se alternativa prikazuje u najnegativnijem mogućem svetlu, ništa nije prirodnije nego odlučiti se za onu opciju koju govornik zagovara. Trećeg nema.

Ili čitaš ovaj rečnik ili si se osudio na nepismenost i život u duhovnom mraku.

Kerovi, kerovi, kerovi
Koalicija već postojećih partija je jedina alternativa postojećem stanju
Izbor je nekad siv, nekad žut

Pusti to, nego da ti kažem

[def.] Bežanje od teme nije omiljeni manevar demagoga, što ne znači da ga on ne koristi često. Najčešće se primenjuje kada je tema nezgodna i kada svaki direktan odgovor zapravo slabi populističku poziciju govornika. Izbegavanje odgovora se često objašnjava time da postoje preče stvari kojima bi trebalo da se bavimo, i to obično stvari od nacionalnog interesa (Vi me to pitate dok gori Hilandar!).
Bežanje od teme je uspešno u onoj meri u kojoj odgovor prividno ostaje u zadatim okvirima, dok se govornik zapravo bavi kontekstom, bliskom, ali suštinski drugom temom, ili onim ko samu temu pokreće (Što to nisu sami uradili dok su bili na vlasti?). Na ovaj način se razgovor prebacuje na polje u kojem demagog ima više manevarskog prostora i lakše osvaja poene.

Kako možete da pričate o tome da je naš Rečnik suviše populistički, pa zar vi ne vidite šta rade političari?

Oni bi da nas navuku na tanak led
Bez mene ne bi bilo ni ove vlasti tako da nema prostora ni za kakvu kritiku
Pussy Riot na srpski način

Oni hoće

[def.] Namerno pogrešno tumačenje izjava ili učitavanje pretpostavljenih namera česte su demagoške smicalice. Govornik se predstavlja kao „poznavalac“, „zna ko je“ njegov protivnik i šta on „u stvari hoće“. Taktika je sledeća: tuđi stavovi se najpre pogrešno predstave, a zatim se otpočinje rasprava sa sopstvenim tumačenjem, umesto sa onim što je stvarno izrečeno. Upotrebom ovog mehanizma se tako može neprimetno pobeći od nepoželjne teme, jer se započinje priča o namerama protivnika, a ne o onome što je protivnik rekao. Kada se nekome pripišu „zadnje namere“ ili „sumnjivi motivi“, čak i njegove najbezazlenije izjave i postupci se mogu doživeti kao preteći. Ekstremni oblik ove strategije nalazi se u teorijama zavere, kojima se uspešno proizvodi osećanje ugroženosti ili neizvesnosti.

Ovi što imaju nešto protiv ove definicije samo hoće da podriju naš autoritet. Sve je to zavera Štrumfova koji mrze rečnike.

Ko se boji geja još
Dačića ne interesuje nebeska politika
LGBT je totalitarna ideologija koju nasilno žele da nametnu društvu

Čudo, ali neviđeno

[def.] Izjave u kojima govornici i ne pokušavaju da ubede publiku u svoje ideje ili stavove, u kojima nema argumentacije, ali zato cinizma, bahatosti, pa i gluposti može biti toliko da publika jednostavno ostane bez teksta. Slušajući ili čitajući ovakve izjave, možemo se samo zabezeknuti i zapitati da li je moguće da nekome nije stalo ni da lepo upakuje ono što govori. Zato ovde i nema populizma i demagogije samih po sebi. Radi se o poricanju političkog govora koji bi trebalo da nas u nešto ubeđuje. Umesto toga, otvoreno se izražava mišljenje koje može da vređa inteligenciju glasača, ili na koje se teško može i odgovoriti (Mnogo kradete…da kraduckate po malo pa da vas i tolerišem…). Odgovornost govorniku nije bitna, mogućnost rasprave ne postoji i sve što možemo jeste da ostanemo bez komentara. Ipak, ovakav, gotovo devijantan politički govor je toliko čest da ne možemo da ga zaobiđemo. A kako se mnogo puta osetimo kao taoci ovakvih političara i njihovih izjava, ne bi ni trebalo.

Vojvodina je trenutno najnerazvijeniji deo Republike Srbije
We aren’t the champions
Svi nezaposleni će biti zaposleni

Prosto k'o pasulj

[def.] Nuđenje jednostavnih rešenja često i za vrlo složene društvene probleme. Problemi se svode na samo jedno pitanje i nude se jednostavna rešenja koja su sama po sebi prijemčiva. Uprošćavanjem stvari prećutkuju se ili prikrivaju kompleksnost problema i/ili negativne posledice ponuđenog rešenja. Jednostavna rešenja često zvuče vrlo smisleno, primalac poruke stiče utisak da su ona razumna i prihvatljiva, a da je govornik pronicljiv i sposoban čovek koji manje priča a više radi. Osnovna logika: kako ćemo - lako ćemo!

Političari su veliki demagozi i sve ćemo ih javno skandalizovati, te nikad nikom neće pasti na pamet da opet govori na taj način.

One koji poštuju zakon i plaćaju poreze treba nagraditi
Pustite zakone, srediću vam ja to
Zagrabi, Bato

Svaka ptica svome jatu

[def.] Podela između „nas” i „njih” jedno je od ključnih mesta u političkoj borbi, a ujedno i bitna karakteristika populizma i demagogije. „Mi” se obično krije iza uopštenog, podrazumevanog identiteta, koji se gradi na osnovu postojećih podela u društvu (etničkih, rasnih, klasnih, ideoloških, ali i rodnih i profesionalnih). Govor demagoga je govor u ime grupe, njegovi stavovi su stavovi grupe, on staje u zaštitu njenih interesa, obznanjuje strahove grupe i obaveštava nas o njenim namerama. Utemeljena argumentacija, raspravljanje o iznetim stavovima ili njihovo opravdavanje često izostaju i svode se na puku pripadnost grupi. Polarizacijom društva pristup određenoj temi svodi se na dve suprotstavljene pozicije, a kao ispravan se nameće samo jedan stav - govornikov.

Cilj stvaranja i produbljivanja podela je pridobijanje podrške onih koji se osećaju kao deo grupe, ali i poruka ili upozorenje onima koji nisu njen deo. Stoga je to neretko i govor u kom se druga grupa označava kao neprijateljska. Neprijatelj je sve ono što mi nismo, a uz to nas sprečava da budemo ono što jesmo ili da postanemo ono što smo namerili da budemo. U najradikalnijoj formi, konstruisani Drugi služi kao žrtveno jagnje koje se može okriviti za sve nedaće i zlodela, a jezik prerasta u govor mržnje. Kada je za pripadnost grupi vezan značajni emotivni naboj i osećaj ugroženosti, govornik priziva organsko jedinstvo grupe želeći time da opravda poziv na akciju. Zato je ovakav govor nezaobilazan deo nacionalističkog, rasističkog i versko-fundamentalističkog govora.

Mi ljudi otvorenog duha razumemo da je demagogija pošast, te moramo zajednički da se borimo kako bismo stali na put tom izdajničkom projektu. Ovaj cilj je isuviše važan za nas da bismo se oko njega delili i partijašili.

Mahmutović demantovao pisanja o ukidanju bosanskog jezika, - Ma kakav bosanski jezik
Svaki Srbin je organski vezan za Kosovo, hteo on to ili ne
U nacionalnim institucijama nema mesta za izdajnike

Kakve veze imam ja sa tim?

[def.] Izbegavanje odgovornosti za izjave, odluke i postupke koji se kod publike doživljavaju kao nepoželjni ili loši je najbolja osobina dobrog demagoga. Zato se često čini kako je odgovornost poput napada od koga se treba odbraniti ili poput nezgodne situacije iz koje se treba izvući. Strategije su razne: prećutkivanje, ukazivanje na nepredviđene okolnosti, višu silu, skrivanje iza drugih, upiranje prstom na suodgovorne, okrivljavanje protivnika, pa čak i laganje. Nekad se i ne mora ići tako daleko: dovoljno je svesti odgovornost na krivično-pravnu, pa zaključiti da ko nije pred sudom kriv, nije ni odgovoran.
Razrađenost ovih strategija i lakoća kojom se njima služi pokazuju da je spremnost na pad popularnosti rizik koji će malo ko sebi dozvoliti. Od priznanja se niko nije glasova nakupio. Tako se odgovornost pretače od jednog do drugog aktera, sve dok se u tom presipanju ne isprazni. Najčešći oblik: nisam ja, oni su.

Nemam ja veze sa ovim rečnikom, samo povremeno napišem par redaka.

Korejsko ludilo
Opasnost nad životom pod siromaštvom svakog mladog čoveka je zastrašujuća
Kome je stalo do odgovornosti, neka ide u sud

Ljudi smo

[def.] Emocije su važna osobina demagoškog govora. Dobar demagog se trudi da se predstavi kao jedan od nas, čovek koji misli, oseća, pa i greši, kao i svi smrtnici. Političari često govore o svom detinjstvu, pokazuju svoju porodicu javno ili se bave tužnim ljudskim pričama, želeći da pokažu da su i oni ipak samo „obični ljudi“.
Dirljive ljudske priče i ispovedni ton bude sažaljenje i publika se lakše poistovećuje sa govornikom jer može da ga razume. Tako ona postaje više sklona da veruje „na kredit” i to bez ubeđivanja. Ona je spremnija da „oprosti” ili progleda kroz prste za ponašanje koja inače ne odobrava. Obratiti pažnju na: ispovedni ton, izgovore tipa ljudi smo i znate kako je, priče iz detinjstva, porodične priče, anegdote.

Kad sam bio mali maštao sam da se bavim uređivanjem jednog rečnika, te je moja posvećenost neupitna. 

Koalicija je kao porodica
Ko prizna obećanje mu se prašta
Nas ne zanima vlast nego ljudi

Ti ćeš da mi kažeš

[def.] Jedna od omiljenih strategija demagoga je napad na onoga ko saopštava, a ne na ono što se saopštava. Izjava se gura u drugi plan i postaje gotovo nevažna, dok je u centru pažnje sam sagovornik i želja da se on omalovaži. Zbog toga se napadnuti neretko upušta u demantovanje izrečenog ili čak počinje protivnapad, pa se prvobitna rasprava potpuno zaboravi, dijalog postane razmena uvreda, a ako su one dovoljno sočne, dođe se i do velikog skandala.

Grbavi, nemoj ti da mi pričaš o demagogiji molim te, ćale ti je bio portparol stranke.

Grafolog Jerkov šalje na preki sud
Neću da pričam sa nekim ko samo kritikuje, a ništa ne radi
Ti si to što mrziš

loading